Zašto je Važna Asertivnost i Kada se Uči?

Asertivno ponašanje predstavlja zauzimanje za sopstvena prava kroz izražavanje svojih misli, osećanja i uverenja na direktan, iskren i odgovarajući način, istovremeno vodeći računa o pravima drugih. Asertivno ponašanje obuhvata dve vrste uvažavanja: uvažavanje sebe, u vidu izražavanja svojih potreba i želja uz istovremeno uvažavanje potreba i želja druge osobe.

Biti asertivan znači: biti otvoren i iskren sa sobom i drugima, slušati tuđe mišljenje i pokazivati razumevanje, jasno izražavanje ideja, postizati funkcionalna rešenja u slučaju poteškoća, donositi odluke, biti jasan u pogledu svog stanovišta i ne biti postrance, nositi se s konfliktom, zauzimati se za prava, imati poštovanje prema sebi i drugima, biti jednak s drugima, zadržavajući svoju ličnost  izraziti svoja osećanja iskreno.

Pasivno-neasertivno ponašanje posledica je kršenja sopstvenog prava da izrazimo svoja osećanja, misli i uverenja. Na taj način ne samo da smanjujemo mogućnost da sa drugima ostvarimo otvoren odnos (bilo da se radi o poslovnoj komunikaciji ili odnosu sa osobama koje su nam u emotivnom smislu važne) već im pružamo priliku da nas povrede. Neasertivno ponašanje često podrazumeva da izražavamo svoje misli i osećanja na pokoran, popustljiv i izvinjavajući način. Neasertivne osobe se trude da defanzivnim ili agresivnim ponašanjem, iskrivljivanjem istine ili lažima izbegnu što više neprijatnosti koje neminovno sa sobom donose neizbežni odnosi sa drugim ljudima.

Agresivno-neasertivno ponašanje  obuhvata direktno zauzimanje za svoja prava i izražavanje svojih misli, osećanja i uverenja na način koji je često neiskren, obično neodgovarajući i uvek narušava ili krši prava druge osobe. Najčešći cilj agresije je nadvladavanje i pobeđivanje, tako da druga osoba u tom odnosu nešto gubi. Pobeda se postiže ponižavanjem, srozavanjem, omalovažavanjem ili nadvladavanjem drugih ljudi tako da se osete slabijim u odnosu i manje u stanju da izraze i brane svoja prava i ciljeve.

Većina teorija u psihologiji se slaže oko toga da je asertivnost naučeno ponašanje i da se neasertivnost u odraslom dobu javlja kao posledica naučenih obrazaca ponašanja u detinjstvu. Svako novorođenče je prirodno asertivno, ono se plakanjem ili vikanjem oglašava odmah čim oseti nešto što mu se ne sviđa i tako drugima daje do znanja kako se oseća i uporno istrajava u tom svom stavu. Neasertivnost se razvija tokom godina kao rezultat različitih tipova interakcija deteta sa roditeljima i ostalim ljudima iz okruženja.

Asertivno, agresivno i defanzivno ponašanje su  prirodne forme ponašanja, svi mi imamo sposobnost asertivnog ponašanja, ali se  ono mora više učiti nego drugi oblici ponašanja.

Kod dece, za razvoj asertivnosti vrlo važnu funkciju ima vaspitanje. Pravovremeno usvajanje odgovarajućih oblika asertivnog ponašanja utiče na razvoj detetovog samopoštovanja i razvoj veština za suočavanje sa stresom.

Deca koja vaspitanjem steknu takve oblike ponašanja lakše izražavaju svoje emocije i ređe pate od depresija i drugih psihopatoloških sindroma. Takođe se lakše snalaze u situacijama kada im je potrebna pomoć i socijalna podrška.


Share this post