Tri igre kod kuće koje pomažu detetu da se pripremi za vrtić

Polazak u vrtić velika je promena za malo dete. Novi prostor, nova lica, drugačija rutina i — možda najteži deo — odvajanje od roditelja mogu probuditi strah, nesigurnost i mnogo pitanja.

Dobra vest je da priprema ne mora da izgleda kao ozbiljan razgovor za stolom.

Za dete od oko tri godine, igra je jezik kroz koji ono razume svet. Zato umesto da mu mnogo puta objašnjavamo šta će se dogoditi u vrtiću, možemo da mu dozvolimo da tu situaciju „isproba“ kroz igru.

Evo tri jednostavne igre koje možete uključiti u svakodnevicu.

1. Igrajte se vrtića

Uz nekoliko igračaka možete napraviti mali „vrtić“ kod kuće.

Medvedić, zeka i lutka mogu biti deca, a jedna igračka može biti vaspitač. Vi možete odigrati dolazak u vrtić.

Na primer:

„Sada smo stigli u vrtić. Mama te dovodi kod vaspitačice. Mama ide na posao, a ti ostaješ da se igraš. Posle ručka mama dolazi po tebe.“

Ne morate pokušavati da kroz igru prikažete samo „lep“ scenario.

Ako dete kaže:

„Medo neće u vrtić!“

odlično — tu se zapravo otvara prostor za razgovor.

Možete pitati:

„Šta medu brine?“
„Da li mu nedostaje mama?“
„Šta bi mu pomoglo?“

Na ovaj način dete dobija priliku da kroz lik igračke izrazi ono što možda još ne ume da kaže direktno.

2. Neka igračke pokažu da je u redu biti tužan

Jedan od čestih pokušaja da umirimo dete jeste:

„Nemoj da plačeš.“
„Nema čega da se plašiš.“
„Biće ti super!“

Iako ovo govorimo iz najbolje namere, dete može da zaključi da su njegova osećanja nešto što treba sakriti.

Zato kroz igru možete napraviti drugačiji scenario.

Neka medo kaže:

„Nedostaje mi mama.“

A zeka može da odgovori:

„Znam. Hajde da sednem pored tebe.“

Možda vaspitač ponudi zagrljaj. Možda zeka predloži igru. Možda medo malo plače, pa se posle uključi u igru.

Poenta nije da medo nikada ne bude tužan.

Poenta je da dete kroz priču nauči:

Mogu da budem tužan. Mogu da mi nedostaje mama. I neko može da mi pomogne dok čekam da se mama vrati.

To je mnogo realnija i korisnija poruka od „nećeš se plašiti“.

3. Igrajte se žmurke

Jedna od najjednostavnijih igara može biti odlična priprema za iskustvo odvajanja.

Igrajte žmurke sa detetom.

U početku se sakrijte na vrlo kratko.

„Mama se sakrila… Gde je mama?“

Zatim se pojavite:

„Evo me!“

Ponovite igru više puta.

Dete tako dobija konkretno iskustvo: osoba može nakratko da nestane iz mog vidokruga, a zatim se ponovo pojavi.

Naravno, žmurke nisu garancija da će odvajanje u vrtiću proći bez suza. Cilj nije da dete „istreniramo“ da se ne plaši.

Cilj je da mu kroz poznatu i zabavnu situaciju damo iskustvo odlaska i ponovnog susreta.

Možete postepeno menjati uloge — neka se sada dete sakrije, a vi ga tražite. Tako dete istovremeno vežba i iskustvo da neko odlazi i da se ponovo pojavljuje.

Ne pripremamo dete da ne plače — pripremamo ga da zna da će biti dobro

Polazak u vrtić ne mora da prođe bez suza da bi bio uspešan.

Neka deca će se brzo prilagoditi. Drugoj će trebati više vremena. Neko dete će zaplakati na vratima, ali se brzo umiriti. Drugo će možda nekoliko nedelja teže podnositi rastanak.

Sve su to mogući delovi procesa prilagođavanja.

Zato je možda najvažnija poruka koju detetu možemo preneti kroz igru:

„Znam da ti može biti teško. I znam da možeš da prođeš kroz to. Nisi sam.“

A ponekad je upravo 10 minuta zajedničke igre kod kuće dovoljno da dete dobije prostor da kroz medu, zeku ili lutku pokaže ono što još ne ume da izgovori.

I zato — pre prvog dana vrtića, ne morate imati savršeno pripremljeno dete.

Dovoljno je da imate malo vremena, nekoliko igračaka i spremnost da zajedno istražite ono što ga čeka.

     Jelena Branković je diplomirani pedagog sa više od dvadeset godina iskustva u radu sa decom vrtićkog uzrasta, kojima kroz NTC i Montessori principe pruža znanje, sigurnost i podršku. Kreativna, posvećena i puna ljubavi prema deci, osmišljava svaki čas, organizuje izlete, pozorišne posete i priredbe u kojima svako dete može da zablista. Za njene mališane vrtić je mesto ljubavi, igre i prihvatanja, a njen zarazni smeh i topli zagrljaji ono čemu se najviše raduju.