Tri stvari koje vaspitači mole roditelje da nauče decu pre vrtića (a nisu slova i brojevi)

Kada se približi polazak u vrtić, roditelji često razmišljaju o tome šta bi dete „moralo“ da zna. Da li zna slova? Da li ume da broji do 20? Da li prepoznaje boje i oblike?

Sve su to lepe veštine, ali kada je u pitanju svakodnevni život u vrtiću, postoje neke mnogo praktičnije stvari koje detetu mogu značajno olakšati prve dane.

Samostalnost se ne uči preko noći. Ona se vežba kroz male, svakodnevne pokušaje.

Evo tri stvari koje vaspitači posebno vole da deca postepeno savladaju.

1. Da pokuša samo da se obuje

Dete ne mora da ume savršeno da se obuje pre polaska u vrtić. Važno je da dobije priliku da pokuša.

Može da nauči da prepozna svoju obuću, da je uzme, sedne i pokuša da je obuje. Ako pogreši stranu ili mu treba pomoć – sasvim je u redu.

Cilj nije savršenstvo, već samostalno započinjanje zadatka.

Zato roditeljima može biti mnogo praktičnije da biraju obuću na čičak, posebno u periodu kada dete tek razvija ovu veštinu.

2. Da opere ruke

Pranje ruku je jedna od onih svakodnevnih rutina koje će dete u vrtiću ponavljati mnogo puta.

Dete može postepeno da nauči da:

• otvori slavinu,
• pokvasi ruke,
• uzme sapun,
• opere ruke,
• ispere ih,
• obriše ruke.

Ne mora sve odmah da radi bez pomoći. Važno je da mu dozvolimo da učestvuje i da korak po korak preuzima odgovornost.

Što više dete praktikuje ovu rutinu kod kuće, lakše će je prepoznati i primenjivati u vrtiću.

3. Da se snađe sa pantalonama pre toaleta

Ovo je možda jedna od najvažnijih praktičnih veština.

Detetu je mnogo lakše da bude samostalno ako može brzo da spusti i podigne pantalone kada ide u toalet.

Zato su u ovom uzrastu pantalone sa lastišem često mnogo praktičnije od onih sa komplikovanim dugmićima, rajsferšlusima i kaiševima.

Isto važi i za garderobu generalno: što je jednostavnija za oblačenje i svlačenje, to detetu daje više prilike da stvari uradi samo.

Mali trik koji vaspitači posebno cene

Kada birate garderobu za vrtić, razmišljajte o jednom jednostavnom pitanju:

„Može li moje dete ovo samo?“

Ako je odgovor „ne baš“, možda postoji jednostavnija opcija.

Obuća na čičak.
Pantalone na lastiš.
Majice koje se lako oblače.
Garderoba bez suvišnih dugmića i komplikovanih kopčanja.

To ne znači da dete nikada ne treba da nosi farmerke sa dugmićima ili kaišem. Samo znači da je za vrtić često bolje izabrati ono što mu omogućava više samostalnosti, a manje frustracije.

Samostalnost je važnija od „znanja za školu“

Pre polaska u vrtić ne moramo da napravimo malog đaka.

Mnogo je važnije da dete ima priliku da razvija veštine koje mu pomažu da se snađe u svakodnevnim situacijama.

Da pokuša samo.
Da opere ruke.
Da ode u toalet i snađe se sa garderobom.
Da zna gde su mu stvari.
Da potraži pomoć kada mu je potrebna.

I ono najvažnije – da zna da ne mora sve da uradi savršeno iz prvog pokušaja.

Jer cilj nije da dete bude potpuno samostalno preko noći.

Cilj je da svakog dana može da uradi jednu malu stvar više nego juče.

A upravo te male stvari kasnije postaju velika sigurnost deteta u vrtiću i svakodnevnom životu.